O lepoj kniževnosti…

O lepoj kniževnosti…

Larpurlartizam (od francuskog l’art pour l’art – umetnost radi umetnosti) je estetska teorija po kojoj umetnost nema nikakvu društvenu ili moralnu funkciju, i da je jedini cilj umetničkog dela da bude lepo.

Ova teorija osporava didaktička i utilitaristička gledišta na umetnost, prisutna još od antičkih vremena, u Horacijevom učenju o lepom i korisnom.

Termin je uveo Viktor Kuzen 1818, ali osnove teorije postavljene su još ranije, npr. u Kantovom učenju o bezinteresnom dopadanju i u ideji o autonomiji umetničkog dela. Edgar Alan Po u eseju „Pesničko načelo“ iznosi gledište da je zadatak pesnika da stvori pesmu radi nje same, a ne radi pouke. Teofil Gotje u predgovoru romana „Gospođica de Mopen“ (1836) smatra da umetnost po svojoj prirodi treba da bude nezainteresovana i da ne sme da bude korisna, jer sve što je korisno – to je ružno. Za Šarla Bodlera lepo je vrhunski kriterijum umetnosti, a umetnost je nezavisna od morala.

Larpurlartizam je nastao u pesničkom krugu oko Teofila Gotjea, ali s vremenom ova načela prihvataju i drugi pisci, kao što su Oskar Vajld i Gistav Flober. Od književnih pravaca i škola, poseban uticaj izvršio je na parnasizam i simbolizam. Učenje avangardnih pokreta o autonomiji umetnosti vodi porekla upravo iz doktrine larpurlartizma, kao i gledište postmodernističkih filozofa, za koje postoji samo virtuelna stvarnost i istina fikcije.